11.04.2003. 11:28

Poštovana doktorice!
Imam 34 godine a već 20-tak godina bolujem od napada panike i tjeskobe te depresije. Uglavnom sam bolje no svejedno ne tako dobro da bih mogao obavljati sve poslove kao ljudi bez tih smetnji. Nedavno sam u razgovoru sa sestrom pričao o našoj majci. Prisjetili smo se oboje da je često znala biti gruba prema nama.Npr. Kad sam išao u osnovnu školu podučavala me engleski. Ja sam sjedio za stolom a ona je šetala oko stola i preko mog ramena čitala što pišem. Kada bih god pogriješio ona je znala početi vikati na mene(iza mojih leđa), plakati i hvatati se za glavu ukoliko bih negdje pogriješio.Dan danas ne volim da mi netko gleda dok pišem te imam smetnje pisanja pred drugim ljudima(pogotovo kad se treba potpisati). Moji roditelji su se često svađali čak i kada je moj otac napustio stan(živio je u blizini pa je često svraćao zbog nas a radio je i u istom poduzeću kao i majka). Majka me nazivala idiotom( bio sam malo deblje dijete pa mi nisu uvijek pasale hlače koje bi mi kupila), stoga sam strepio i od toga hoću li moći obući ono što ona kupi.Kada su počeli moji psihički problemi (strahovi u razredu) nazivala me luđakom. danas imam vrlo malo samopouzdanja i da nisam imao dobrog oca neznam što bih danas.Moja sestra ima slične smetnje kao i ja (nju je jednom ošišala za kaznu). Dan danas iako smo oženjeni i imamo svoje familije kada moramo biti u društvu majke bojimo se jer smo još uvijek za nešto krivi. Njezina česta uzrečica je što je ona kriva da ima takvu djecu iako smo oboje završili fakultete i imamo familije. Doktorice, molim Vas da mi kažete da li se takav odnos majke prema nama djeci može povezati sa našim psihičkim problemima i da li je to u neku ruku zlostavljanje? Puno hvala na odgovoru i oprostite na opširnosti pisma!